Talentovana glumica Jovana Đorić iskreno, bez dlake na jeziku, govori o “crnim ljudima iz prikrajka” koji napadaju kulturu, odnosu teatra i politike, radu na predstavi “Dr Nušić”…
Kruševačko pozorište je godinama važilo za jedno od najboljih u Srbiji. Da li misliš da je poslednjih godina došlo do stagnacije repertoara?
Kruševačko pozorište je bilo moj san zbog koga sam se i usudila da, nakon završene akademije u Banjaluci, spakujem kofere i vratim se u rodni grad. Puno predstava sam odigrala u tom predivnom gradu Republike Srpske, ali uvek sam u duši priželjkivala da igram, prvenstveno, za svoje sugrađane.
U poslednjih par godina, nakon ogromne cenzure i crnih ljudi iz prikrajka koji, polako, ali sigurno, ulaze u hramove kultura, biraju se dela koja ne smetaju i ne ometaju. Biraju se reditelji koji ne obrađuju angažovanu i aktuelnu realnost, a mladi glumci koji puste glas, nadajmo se da im nije ostao od krikova u sebi, koji se kosi sa stavom većine, bivaju sklonjeni u ćošak za kaznu.
Hoću reći, ako doživimo pozorište u realnom vremenu, o stagnaciji i mobingu ni pomena, nasuprot tome, pozorište nikad bolje. Da budemo samo načisto sa izvornim značenjima reči. Prva potiče od latinskog glagola “stagnare”, ne otjecati, zaustaviti se, znači govorimo o mirovanju i zastoju, preneseno mrtvilu i tromosti.
Druga potiče od engleske imenice “mob” i označava rulju, masu, bagru, ološ. Ništa od toga, kao ni od Nušića, Kovačevića, Popovića, Čehova, Ibzena, Strindberga, Eshila, Euripida, Sofokla zbog kojih su mnogi glumci i izabrali svoj poziv.
Da li se, radi sigurnosti, biraju “lake teme” koje nikoga ne prvociraju?
Pa, šta ako je pozorište starije od politike?! Šta je strašno i toliko zabrinjavajuće što nam decu vaspitavaju reality programi i Pink televizija, što se knjige prepričavaju preko neta, što i onaj sa osam razreda osnovne škole zna Fejsbuk citate iz mnogih dela, iako ne zna ko su Meša Selimović i Danilo Kiš?! Don Kihotom se itekako služimo, kao da pominjemo ludu Nastu… Pa, šta i sa tim što komunikacije nema i nemamo vremena za slušanje i nemamo sagovornike za pričanje?! I veliko “pa šta” što nećemo u pozorište večeras ako nije neka komedija?!
Koliko je Kruševačko pozorište izgubilo skidanjem sa repertoara predstava koje je režirao Kokan Mladenović i koje su donosile gledanost i nagrade?
Kruševac je to, tradicionalna srpska palanka, oaza pravoslavlja, ali i sramežljivosti da se ne štrči od drugih. Ne možeš Kruševac namamiti na ulice, jer “Šta će reći neko, ako me vidi tamo”. Itekako Kruševac voli da napuni pozorište kada su u pitnju škakljive teme i za tih sat i po, zadovoljan i duboko verujući, bude ravnopravan učesnik u svemu propuštenom, a željenom, na primer, ajde recimo, na ulici. Sada mu je to uskraćeno.
Duboko verujem da… vratiće se rode. Duboki naklon odajem Kokanu i svoj njegovoj dosadašnjoj deci. Sve ih je vaspitao i izveo na pravi put. Ona žive i živeće.
Presrećna sam što sam bila u podeli u predstavi “Dr Nušić”. Učestvovala sam u svemu onome što se, naravno, podrazumeva u radu na jednoj predstavi, istraživačkom radu, konstruktivnim probama, sarađivala sa stručnim, kreativnim i profesionalnim timom ljudi koji su radili na predstavi i imala priliku da učim od velikih glumaca Kruševačkog i Somborskog pozorišta. (I Baneta računam). Kažem presrećna sam, a nije to nešto Bog zna šta. Jedino što sam dva puta najdublje i najiskrenije osetila da se približavam tom pronicanju u tajne glume. Prvi put na akademiji, a drugi put baš na radu na ovoj predstavi.
Kruševac je iznedrio najtalentovanije glumce na ovom podneblju, a nema pozorišni festival?
Postoji pozorišni festival za decu “Kruška”, koji je posećen u velikom broju i jako lepo osmišljen i realizovan. Naravno da fali i još festivala, kao i dečije i lutkarsko pozorište. Ovom gradu je potrebna i underground scena, gde bi mladi glumci i studenti mogli da prikazuju svoje radove i dela, da im ne stoje po fiokama radnog stola i srca. U ovom gradu fali mnogo toga, ne mislim na fontane i kružne tokove, da mladi mogu da izvade svoje diplome, bar jednom, od uzimanja iz studentske službe.
Dobijaju li mladi glumci pravu šansu u svom gradu? Šta misliš o tome što stalni angažman imaju glumci koji nisu završili akademiju?
Imaju li političari adekvatnog obrazovanja za zvanje političara? Imaju li završenu akademiju za zvanje političara? Imaju li prava da, kada glumac pusti glas, kažu: “Neka se on bavi glumom, a politiku neka ostavi nama političarima”?
Kada se tih “glumaca” koji ulaze u pozorišta ratosiljamo, razmisliću šta sa mojim predivnim i posebno za mene predivnim, “neobrazovanim” glumcima valja činiti… Znate, akademija vas uvek vodi za stepenik više od elementarnosti… Vremenom elementarnost (nesvesno) sklonite u prikrajak, kao što se dete, nesvesno, odvoji od majčinog skuta… Oni su tu da me vrate, da me podsete: “Ej, piškila si. Pusti za sobom vodu!” Elementarno, zar ne?!
Jovana Đorić je rođena u Kruševcu pre 31 godine. Prvu ulogu odigrala 2006. godine u Kruševačkom pozorištu u predstavi “Mušica”. Od 2006. do 2008. godine je članica pozorišta DADOV u Beogradu, a 2008. godine upisuje Akademiju u Banjaluci, u klasi prof. Željka Mitrovića. Četiri godine kasnije stiče zvanje diplomiranog dramskog i audiovizuelnog umetnika.
Tokom studiranja igrala je u Narodnom pozorištu Republike Srpske, pozorištu “Jazavac” i Studentskom pozorištu u Banjaluci u predstavama “Putujuće pozorište Šopalović”, “Sutra je ispit”, “Čovek koji se smejao”, “Fatamorgana”, “Rocky horror show”…).
Po povratku u rodni grad, 2013. godine, postaje honorarna saradnica Kruševačkog pozorišta i nastupa u predstavama “Mi čekamo bebu”, “Ja kao gola”, “Dr Nušić”, “Ružno pače”, “Uplakana Katarina”, “Čarobnjak iz Oza”.
Dobitnica je tri glumačke nagrade – na festivalu ZAPLET za najbolju mladu glumicu, 2012. godine; Za najbolju mladu glumicu, nagradu Studentskog pozorišta, 2012. godine; prva nagrada na festivalu “Joakim Vujić” za igru Doroti i Slamenka, 2017. godine.
Comments are closed.