Преци дочекивали прогнане – наследници се уплашили азиланата

Алексинчани и мигранти, осим у појединим случајевима, су се до данашњих дана само срели у причама и то у више наврата. Углавном, најаве да ће Алексинац бити један од миграционих центара су у већини случајева код домаћег становништва изазивале забринутост, негодовање и понекад чак и протесте.

Забележено је да је 19. новембра 2011. године неколико стотина грађана протестовало у Алексинцу против идеје да се, наводно, азиланти из Бање Ковиљаче преселе у град на Моравици. Након што је скуп почео у центру Алексинца окупљени грађани су се тада упутили пешице ка празној војној касарни, која је према неким најавама, могла бити одредница за смештај миграната. На огради касарне, остављен је транспарент са написом „Нећемо азиланте у Алексинцу”.

Нису помогле ни обећане донације

 Сећајући се тих дана дугогодишњи новинар и уредник неколико овдашњих локалних медија Нинослав Миљковић каже да је био јединствени став да Алексинцу нису потребни мигранти, да је притисак на тадашњу актуелну локалну власт долазио не само од опозиције, већ и од оних који су подржавали власт.

Протест није спречила ни изјава медијима тадашњег председника општине Ивана Димића из Демократске странке Србије да нико није преговарао са локалном самоуправом о смештају азиланата и јавно је подржао захтеве Алексинчана да се касарна не користи у те намене.

‒ Војни простор у Алексинцу треба искористити за развој привреде. Иначе, у току су и преговори са Војском Србије о размени имовине, чиме би локација некадашње касарне била искоришћена за неку другу намену у сврху развоја општине, а не за смештај азиланата ‒ рекао је тада Димић.

Са сличним проблемом 2017. године се суочио и његов наследник, тадашњи председник општине Ненад Станковић, кадар Српске напредне странке. Те године, мигрантска криза и отварање центра за азиланте у Алексинцу поново заокупљају пажњу алексиначке јавности. Миљковић каже да је било озбиљних размишљања да се у делу тадашње касарне уреде просторије за прихват миграната, а наводно у другом делу буде пресељен одређени број припадника жандармерије из Ниша.

‒ Сећам се неформалних разговора са представницима Комесаријата за избеглице који су говорили да би се објекти реновирали уз помоћ донација једне западноевропске државе, а да би локална заједница имала вишеструку корист. Осим што би ти мигранти трошили новац за своје свакодневне потребе, донатори су, наводно, били спремни у знак захвалности да помогу унапређење локалне инфраструктуре. Чак је и навођен пример Бујановца који је, наводно, захтевао решавање водоснабдевања, а поједине општине су се задовољавале донирањем цистерни и слично – каже овај наш колега, сумњајућу у ту причу човека из Комесаријата.

Миљковић напомиње да је у том периоду у више наврата Алексинац посетио Александар Вулин, тадашњи министар рада и социјалне политике. Његове посете су биле у вези са унапређењем социјалне заштите и градње нове зграде Центра за социјални рад, али се приликом њих говорило, истина неформално, о смештају миграната.

‒ Тадашње  општинско руководство, али и шира јавност, нису пред министром били изричити против смештаја миграната, па је он највероватније себи створио искривљену слику о спремности Алексинчана да прихвате нове станаре у овом граду, који се знатно разликују од њих. Брзо се то изменило, чак и виђенији локални политичари су ширили приче да се они плаше за безбедност својих женских чланова породице и да ће оне бити угрожене доласком миграната, наводећи да се ту ради о млађој мушкој популацији ‒ каже Миљковић  уз напомену да се министар нашао у чуду и наводно, када су примедбе дошле до њега, затражио је од Комесаријата да реши проблем у стилу „доста му је Алексинчана који не знају шта желе”.

Миљковић сматра да је то, наравно, анегдота настала из гласина, али иако можда нема подлогу у истини, она је одражавала тада праву ситуацију на терену. Ускоро су били све гласнији и бројнији они који су дигли глас против миграната, па су и овог пута општински челници прихватили да буду на страни народа и затраже од својих колега из републике да се ману посла око смештаја миграната у Алексинцу.

О томе сведочи и објава на званичном општинском сајту из 2017. године која гласи:

„Мигранти не долазе у Алексинац. Ову вест у јутрошњем разговору  Радио Алексинцу саопштио је председник општине Ненад Станковић. Станковић је упознао јавност да је јуче на састанку са министром за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александром Вулином добио уверавање да Центар за смештај азиланата неће бити отворен у Алексинцу, нити је било планирано његово отварање средином априла, како су најавили неки медији”.

Медији сензационалистички писали о греховима миграната

Зашто је Алексинац тих година на мигранте гледао са неповерењем? Нинослав Миљковић сматра да су предводници протеста успели да убеде већину грађана да долазак миграната није хуманитарно и политичко већ безбедносно питање.

‒ Њима су на руку ишли и написи у медијима који су се односили на догађаје код нас и у Европи у којима су учествовали поједини мигранти где је било туче, нереда, па чак и силовања у Немачкој. Да ли је то била пуна истина или полуистина, то и није било важно за уплашени народ  који се ујединио. Било је прича да ће петицију за спречавање доласка миграната наводно потписати и раднице колектива где су претежно запослне жене и раде у више смена ‒ каже овај искусни новинар и савременик тих догађаја.

Тако се завршио један период суочавања Алексинчана са могућим доласком миграната. У међувремену, у последњих неколико година, проблем Алексинца и целог југоистока Србије је постао унутрашња миграција. Одлазили су млади не само у економски богату Европу већ, и за Београд и Војводину и тамо се трајно насељавали. Општина Алексинац  се осмдесетих година приближила цифри од 70.000 становника, захваљујући пре свега досељавању становништва. По најновијем попису, једва да нас има нешто више од 40.000 душа, тачније 43.098 становника. Наше саговорнике ти трендови не изненађују и сада одборник Иван Димић, некадашњи председник општине, за локалном скупштинском говорницом стално покушава да наметне као тему број један одлазак младих.

Миљковић указује на узнемиравајуће трендове и да је унутрашња миграција погубнија од азилантске, барем за Алексинац.

‒ Боље зараде, перспективније школе и факултети су само неки од фактора који одвлаче младе. Некада су нишки Електронски факултет и Ниш били синоним за електронику. Данас, чак и млади из овог, трећег по величини српског града, одлазе на студије у Нови Сад и тамо остају, а да не говоримо о малим срединама попут Алексинца. Има се утисак да иза тамошњег Технолошког факултета стоје моћне компаније које су отвориле своје погоне у том граду и младим дипломцима нуде услове које могу само да сањају овде код нас на југу – каже Миљковић и додаје да би се овом проблематиком друштво требало озбиљно позабавити.

Алексинац као гранични град прихватао прогнане 

По њему, као и код азилантске кризе, и у случају унутармигрантских кретања реагује се емотивно, незадовољно, без јасног циља и механизма како контролисати ситуацију и променити негативне токове у позитивне.

‒ Ако се овако настави мала места на југу, као што је Алексинац, остаће без радне снаге, које и сада нема довољно у свим сегментима привредног живота. Нећемо имати ни довољно мајстора, па ћемо их морати увозити из комшилука, па можда и са неких дестинација из којих нам долазе азиланти ‒ поделио је са нама своје претпоставке наш колега.

Миљковић каже да је баш изношење претпоставки наш проблем, јер немамо озбиљне анализе и доношење мера како се не би празнили простори и долазило до промене структуре становништва. Таква кретања  захтевају и одређена културолошка, економска и социјална прилагођавања. По њему, то и не би био проблем, јер и данас по мишљењу Алексинчана најукуснији хлеб праве предузетници који су дошли са стране, друге су нације, и имају велики број купаца. Алексиначки Рудници су насеље где и сада живе  припадници више нација са екс ју простора без икаквих проблема.

‒ Алексинац је већ од ослобођења од Турака 1833. године био као погранично место, па затим рударски град и варош на магистарлном путу. То је скоро два века средина где људи различите националности долазе. Проблем је што у многим случајевима следеће генерације тих нових становника не остају у граду, па Алексинац изгледа као „проточни бојлер“. А када нема подмлатка у граду, нема ни његовог развоја. Зато имамо знамените личности из Алексинца које су дале велики допринос развоју Србије, а не и свом родном граду или месту одакле им је порекло ‒ резимира наш саговорник.

Јасно је да различити фактори утичу на заузимање ставова једне заједнице према осетљивим питањима као што је долазак миграната. Она изазива пажњу јавности иако највероватније она у Србији, па и у Алексинцу не би значајније утицала на живот локалног становништва. Мигранти Србију виде као пролазну станицу за крајње одредиште Западну Европу. Унутрашње миграције које тихо пролазе поред нас су погубније за градиће попут Алексинца. Вероватно би и данас емоције пре проговориле у нама, него рационалност. А то највероватније значи да из прошлости нисмо баш много научили.