Najviše slučajeva vršnjačkog nasilja dešava se u školi ili u njenoj neposrednoj blizini, a nastavnici, pedagozi i psiholozi, zbog brojnih obaveza nemaju mogućnost da se više posvete ovom problemu.
– Škola je najpogodnije mesto za vršnjačko nasilje. Tome doprinose socijalno okruženje, ali i nedostatak pravih aktivnosti u slobodnom vremenu. Sportskih klubova je sve manje, a mnogi roditelji nemaju novac za članarinu. Ako za to slobodno vreme škola i roditelji ne naprave dobru kombinaciju deca završe na ulici gde žele da se dokažu. – smatra specijalni pedagog Jelica Milosavljević.
Specijalni pedagog Radomir Jevtić veruje da “škola sve više gubi obrazovnu funkciju i postaje kvazi obrazovna”.
– Nastavnici se bave sobom i dobrim đacima, a za one koji imaju problema nemaju vremena. Pre nekoliko godina radili smo, sa organizacijom “Korak napred”, istraživanje u četiri kruševačke osnovne škole čiji je cilj bio prepoznavanje prisustva vršnjačkog nasilja u osnovnim školama. Želeli smo da ispitamo dve stvari – koliko ima vršnjačkog nasilja i koliko su deca izložena nasilju. U sve četiri osnovne škole postavili su uslov “Nemojte da kažete da ste radili u našoj školi, niti slučajno da kažete ako je nešto negativno”. Bavljenje tom decom nije društveno poželjno. – objašnjava Jevtić.
U pomenutom istraživanju na pitanje “Da li ste bili izloženi nasilju od strane vršnjaka?”, 53 odsto učenika je odgovorilo potvrdno.
– Kada smo 47 odsto koji nisu izloženi pitali “Da li ste od svojih vršnjaka bili izloženi pljuvanju, gaženju, ogovaranju?” 83 odsto je reklo da jeste. To govori u prilog činjenici da deca određeno ponašanje ne prepoznaju kao nasilje. Ogroman broj dece na pitanje “Kome se obraćate kada doživite nasilje?” navodi drugove i drugarice, roditelje, učitelje i na poslednjem mestu pedagoge i psihologe. To je stravičan nedostatak poverenja u stručnjake koji su zbog takvih stvari u školi. – dodaje Jevtić.
Jevtić navodi primer od pre par godina kada su se njemu i kolegama obratili stručnjaci iz jedne škole, jer su imali problem sa đakom koji je maltretirao vršnjake.
– Nismo mogli da odemo odmah, već smo ih zamolili da to učinimo sledeće nedelje. Kada smo ih pozvali posle nekoliko dana rekli su “Nema potrebe da dolazite. Rešili smo problem tako što smo učenika prebacili u drugu školu!”. Za njih je to bilo rešenje! – priseća se Jevtić.
Osnovna škola “Nada Popović” ima više od 1.300 učenika, a pedagog u ovoj školi Dragana Nicović ističe da se često susreće sa problemom vršnjačkog nasilja.
– Uglavnom je reč o nasilju verbalnog tipa. Deca koriste ružne, pogrdne reči, podsmevaju se, potcenjuju, imitiraju što često dovodi i do fizičkih obračuna. Problem je što deca fizički kontakt često posmatraju kao igru. Prisutne su agresivne igre gurke, udaranje i kada ih prekinete kažu “Pa mi nismo ništa radili. Samo smo se igrali”. Samo ako dođe do nekog jačeg udarca ili do manjih povreda, izađe modrica, to prepoznaju kao nasilje. Mnogo je zastupljenije sociološko – psihološko nasilje. – ocenjuje Dragana Nicović.
Dragana ističe da vršnjačko nasilje dobija ozbiljniji karakter kada deca pođu u peti, šesti razred, kada ulaze u pubertet. Tada više vole sebe i više obraćaju pažnju na to kako se neko prema njima ophodi.
– Devojčice su sklonije verbalnom nasilju, a dečaci fizičkom. Svaki kontakt dečaka nije fizičko nasilje, jer često ima slučajnog saplitanja, udaranja. Dečaci lakše rešavaju konfliktne situacije. Lakše se dogovore u odnosu na devojčice. Nemam objašnjenje za to. Mislim da u tom periodu vole da budu dominantne. Iako se ponekad pojavi fizičko nasilje, među devojčicama je retko.
Dragana Nicović kaže da 50 odsto osnovaca na uvredu odgovara uvredom. Ima i onih koji ignorišu nasilnike i takvu vrstu nasilja prijave roditeljima.
– Najčešće situacije su da se međusobno vređaju na društvenim mrežama, pa zakažu u školi objašnjenje. Kada otkrijemo takve slučajeve pristupamo rešavanju problema. Direktni konflikti se najčešće prevaziđu na licu mesta. Ukoliko konflikt traje duže i rešavanje traje duže. Idemo na kartu učeničke odgovornosti, a kada to nema uspeha uključujemo i roditelje i informišemo ih da li je dete bilo žrtva ili je upućivalo preteće poruke. Saradnja sa roditeljima je dobra. Onog momenta kada se roditelji uključe u rešavanje problema on biva rešen. – zaključuje Dragana Nicović, dodajući da je za decu koja krše pravila ponašanja veoma važna restitucija i vraćanje u normalan život.
Ignorisanje deteta i izbacivanje iz društvenog života samo će pojačati njegovu potrebu za činjenjem nasilja.
Comments are closed.