Bilo je to pre deset godina. Tada sam imala samo dvanaest, išla u osnovnu školu i bila primeran đak. Živela sam u jednoj maloj kući sa porodicom, koju su činili mama i tata, brat koji je bio najmlađi, tri sestre i ja. Kako je kuća bila mala i nije imalo dovoljno mesta, često sam spavala na podu.
Bili smo siromašna porodica. Roditelji su se mnogo mučili kako bi nam doneli hranu. Gledajući tu sliku moje porodice, maštala sam o tome da završim školu i nađem posao kako bih mogla da pomognem svojoj porodici. Iako smo teško živeli, važili smo za poštene i patrijarhalno vaspitane ljude, skromne, mirne i povučene, pa je verovatno to razlog zbog kog su neki nepoznati ljudi došli kod mojih roditelja da traže snajku za sina. Sa njima su došli i ,,glavni“ ljudi iz naselja, pregovarali su kako je to dobra prilika za mene, kako su to bogati ljudi kod kojih neće ništa da mi fali i tako su mojim roditeljima na brzinu odredili datum ručka (veridbe) i svadbe i dali im određenu sumu novca, a ostatak su im obećali kada dođu po mene.
Koliki je novac u pitanju, nikada nisam saznala i ne želim da znam. Kada su oni otišli, otac je pošao negde i rekao mi da majka ima nešto važno da mi kaže. Majka je plakala i saopštila mi je da se za nedelju dana udajem.
Bila sam u šoku, nisam znala da li da plačem ili da se smejem. Molila sam je da mi ne rade to, ali je već bilo gotovo. Tih nedelju dana mi je prošlo mnogo brzo, došli su, ručali, isplatili mom ocu ugovorenu svotu i odveli me kao da su kupili kilogram krompira ili kupusa.
Kada smo stigli na meni nepoznato mesto, upoznali su me sa dečakom mojih godina i počeli su da slave. Ja sam samo posmatrala i plakala, a oni su se veselili. Svekrva me je upoznala sa ostatkom porodice, bilo je još tri mlađa dečaka, svekar, baka i deka. Nakon upoznavanja rekli su mi da moram da ih slušam, da poštujem njihova pravila i radim ono što mi kažu.
Ja sam samo ćutala i plakala, prvu komunikacuju sam ostvarila sa mlađim dečacima iz porodice, dok supruga skoro i da nisam viđala. Išao je u školu, a ostatak vremena je provodio sa ocem i majkom van kuće. Prolazili su tako dani i jednoga dana, kada je došao iz škole, primetila sam da je mokar i postavljajući ručak pitala sam ga gde se umokrio, a svekrva me je trgla za ruku. On je otišao u sobu i nije izlazio do sutradan, a ja sam dobila grdnju, a i prvi šamar, rečeno mi je da nikada više to ni ne pomislim. a kamoli da izustim.
Pošto do tada nismo imali odnose, nakon te večeri je, pod komandom njegove majke, moralo da imamo odnos. Nisam bila spremna za to, noć sam provela budna plačući i razmišljajući šta sada da radim. Od tada se sve promenilo, postali su agresivni prema meni, maltretirali su me, zabranili su mi da se čujem sa mojima i držali su me samo u kući.
Kada bi neko došao, morala sam da odem u sobu i da ne izlazim. Ostala sam trudna, ali se ništa nije promenilo, bilo mi je teže da ispunjavam njihove zahteve.ž, pa sam skoro svakodnevno dobijala batine. Kada sam se porodila, nisam imala nikakvu pomoć, morala sam sve sama i kod kuće da sređujem, veš da perem, ručak da kuvam i dete da čuvam.
Iznenada je njegov brat, koji je imao deset godina, rekao da me zove majka telefonom, bila sam uplašena i iznenađena. Kako niko od odraslih nije bio kod kuće, ja sam se javila i kada sam čula da je to zaista moja majka, počela sam da plačem i sve joj ispričala. Ona je proklinjala dan kada su me dali tim ljudima i obećala mi da će doći po mene. Čula sam da neko dolazi i prekinula vezu. Bila sam jako uplašena, ali sam pokušala da to prikrijem. Svekrva je došla i primetila da nešto krijem, pitala me je šta, ali sam ja ćutala, a ona me je psovala i udarala.
Prošla su četiri dana od kada sam razgovarala sa majkom i nakon toga se ona pojavila sa mojim ocem na vratima. Kada sam ih ugledala, bila sam iznenađena. Svekrva me je namršteno pogledala i rekla da odem u sobu, ali je moj otac rekao da nikuda ne idem. Počela je rasprava među njima, moji su insistirali da krenem sa njima, a svekar i svekrva su tražili da im moji vrate novac. Moj otac je rekao da će im za par dana doneti novac, pokupio je mene i moju ćerku i odveli su nas kući. Moji su osećali veliku krivicu, izvinjavali su mi se i molili da im oprostim.
Sada imam dvadeset pet godina, oporavila sam se, ali nisam zaboravila to što sam doživela. Trudim se da priuštim ćerki školovanje i da grešku mojih roditelja ne ponovim, a to savetujem i svim drugim ljudima. Nije novac najvredniji u životu, bitnija je sudbina jednog ljudskog života.
Istinite priče iz zbirke „O tome se ćuti“ KruševacPress objavljuje u saradnji sa Udruženjem žena „Romani cikna“ koje je izdalo zbirku.
Comments are closed.