Поводом одлуке да ђаци из Београда добију новчану честитку од 20.000 динара огласила се саопштењем Унија синдиката просветних радника Србије.
„Први радни дан у недељи, која претходи пролећном распусту, донео је становницима Београда, родитељима ђака, који похађају основну или средњу школу, лепу вест: свако дете које је укључено у школски систем Републике Србије, а пријављено је на територији града Београда, од свог града добиће новчану честитку у износу од 20.000 динара која ће бити уплаћена почетком септембра.
На страну то што се при помисли на овакву вест пред градске изборе може помислити како је у питању самопромоција надлежних институција. На страну и то што памтимо и прошлогодишњу доделу ваучера у спортским радњама истим ученицима на истим територијама. На страну то што се пријава поново врши преко запослених у школама, одељенских старешина, директора и секретара… који сада, када им предстоје бројне обавезе око завршних испита и свођења оцена морају још и тиме бавити… На страну све, али, заиста, не избија ми из главе питање из наслова – јесмо ли ми сви стварно једнаки међу собом, или се сада и по боравишту разликујемо?
У Уставу, као највишем правном акту Републике Србије наводи се да свако има право на школовање и да се образовна политика реализује под истим условима. Није ли, међутим, ово очигледан пример да ученици који похађају школе у унутрашњости немају исте услове као њихови вршњаци из престонице?
Реторичко питање ипак захтева јасно објашњење – како је могуће да се у једној градској управи заузима став да су ученици и њихови родитељи ти којима треба пружити подршку у припреми за почетак нове школске године, а у другој се средства распоређују по неким другим приоритетима? Популациона политика државе требало би да буде усмерена на све области у једнакој мери, а ако је намера државе да очува сеоске школе и сеоске средине, подстакне развој српског села, како се то често може чути у изјавама надлежних, није ли управо неопходно подстицати и овим (не)знатним средствима родитеље да своју децу уписују у образовне институције у местима у којима живе, свесни бриге коју и држава и локална самоуправа гаји према најмлађој популацији?
На основу јавно доступних података на сајту Републичког завода за статистику текућу школску годину у Републици Србији похађа укупно 735.730 ученика основних и средњих школа, од чега у Београду око 230.000 и сви они ће од градске управе на поклон добити 20.000 динара, што треба да олакша почетак наредне школске године њиховим родитељима. Шта је, међутим са више од пола милиона ђака у Србији? Како ли се, док у школи учи о негативним последицама дискриминације и о једнаким правима за све, осећа сваки ученик у Сремским Карловцима, Нишу, Зрењанину, Крушевцу? А Ивањичани – радују ли се предстојећој честитки коју ће њихови другови из Младеновца добити, или већ од раних дана усвајају (погрешно) уверење како вреде мање?
Из тог разлога, ако је икоме ко озбиљно размишља о законом загарантованим правима заиста стало, инсистирамо на равноправном односу према свим ученицима основних и средњих школа, ма где живе. Позивамо и остале локалне самоуправе да прерасподелом средстава у буџету пошаљу јасну поруку о популационој политици свог града. Био би то јасан сигнал да власт води исправну, искрену и равноправну бриогу о сваком свом ђаку. На крају крајева, сви наши највећи умови који су нас по свету прославили потекли су из малих, данас заборављених средина. Ко зна, можда ће неки нови Милутин Миланковић из Крагујевца или Шапца баш у овом поступку надлежних видети подстицај који ће му дати ветар у леђа? Ко зна!?
Comments are closed.