Mnoge porodice nakon što starije srodnike smeste u Opštu bolnicu smatraju da su se rešili tereta i očekuju od države da obezbedi smeštaj za njihove roditelje u nekoj od institucija.
– Čovek je nađen na ulici, bez cipela, kako leži. Interventna ga je pronašla i pozvali su Hitnu pomoć da provere u kakvom je zdravstvenom stanju. U ličnoj karti koju je imao pisalo je da je iz Beograda. Adresa, ulica, broj, sve je bilo uredno upisano. Bio je već u nekim godinama, bolestan i iscrpljen. Doveli su ga ovde, na Odeljenje psihijatrije. Na osnovu adrese iz lične karte našli smo telefon. Zvali smo, ali niko nam se nije javio. Pošto je to beogradska opština pozvali smo njihovu službu MUP-a, objasnile o čemu se radi i zamolile da odu do stana, da vide da li tamo nekog ima, s kim taj čovek živi, da nam dostave nešto od podataka. – priča Blagica Radonjić, socijalna radnica na Odeljenju psihijatrije Opšte bolnice Kruševac i nastavlja.
– Pošto tamo nije bilo nikoga zvonili su na vrata komšijama i oni su im objasnili da je tu živeo stariji čovek, ali da je odsutan neko vreme i da ne znaju gde je. Znali su da ima dvoje dece. Ćerka je živela u Kanadi, sin u Subotici. Znali su da je nekada bio uspešan čovek, od ugleda i sa karijerom. Međutim ni na koji način, ni posredno ni neposredno, nismo uspeli da dođemo u kontakt i pozovemo nekoga od rodbine.
Centar za socijalni rad nam se nije odazvao, nisu nam poslali nikakve podatke, nisu ništa odradili. Čovek je ostao ovde na odeljenju i ovde je i preminuo. Bio je 10-15 dana i za to vreme niko ga nije tražio. Sahranjen je na kruševačkom groblju kao NN lice. – priseća se Blagica Radonjić.
Na Odeljenju psihijatrije trenutno se nalaze dve bake koje nemaju nikoga. O jednoj od njih brine komšinica.
– Komšinica je dobro sa njom, uradila je sve što do nje, prikupila potrebnu dokumentaciju za trajno zbrinjavanje bake. Baka je imala šlog i već nije u stanju da se brine o sebi. Zajedno sa šlogom se pojavljuju i promene na mozgu. Postala je sumnjičava i zato se našla na odeljenju. Imamo veliki problem oko zbrinjavanja, jer su ustanove prepune, čak i one koje zbrinjavaju zdrave. Hraniteljstvo se retko radi za osobe sa psihičkim smetnjama. Mi ne uspevamo da nađemo nekoga ko će o njima da brine. Ako se neko i javi, kad čuje o kome se radi – odustaje. – naglašava Blagica Radonjić.
Na Odeljenje psihijatrije uglavnom dolaze osobe koje su pretrpele neki vid nasilja zbog čega je njihovo mentalno i fizičko zdravlje oštećeno.
Deca često ne shvataju da su njihovi stari roditelji bolesni, dementni, nego smatraju da neke stvari rade iz inata.
– Imamo mnogo slučajeva gde deca nemaju mogućnosti da brinu o svojim roditeljima, bilo da nemaju sredstava ili moraju da rade po čitav dan. Manje – više prešli smo na evropsko radno vreme i teško je brinuti čak i o deci, a kamo li o starim roditeljima. Smatra se da su oni živeli dovoljno pa kako im bude. S druge strane imamo situacije gde deca žive pored roditelja. To je tamo gde su potrebni radi druženja, razgovora… Deca nemaju vremena za svoje roditelje, pa ih na taj način zanemaruju. Zanemarivanje je određeni vid nasilja nad starim osoboma. Oni nemaju društvo, njihovi prijatelji su već pomrli i oslanjaju se na porodicu koju su stvorili. – objašnjava Blagica Radonjić.
Kada stare osobe treba otpustiti sa odeljenja, a oni nemaju srodnike koji brinu o njima obaveštava se Centar za socijalni rad koji je organ starateljstva. Centru se šalje i medicinska dokumentacija koja se dalje prosleđuje u spacijalizovane ustanove, Domu „Tešica“ kod Aleksinca i Domu „Male pčelice“ kod Kragujevca.
– U poslednje vreme se dešava da smeštamo po Vojvodini, jer tamo imaju više mesta. Ali, uglavnom je sve prebukirano. Liste čekanja na smeštaj postoje. Čeka se po dve, tri godine. Za to vreme Centar traži osobu koja će da brine o takvoj staroj osobi. Vrlo je teško naći takvu osobu. Čak i kad neko preuzme brigu kad krenu da se dešavaju problemi odustaju. Ljudi nisu edukovani. – priča socijalna radnica sa Odeljenja psihijatrije.
Šta se dešava sa starim osobama koje članovi porodice, nakon lečenja, ne žele da preuzmu sa odeljenja?
– Imamo trenutno jedan takav slučaj. Porodica se brani time da mora da obezbedi egzistenciju, da nije u stanju da preuzme takvu osobu. Neki čak ne žele ni materijalno da zbrinu svoje roditelje, babu, dedu… Smatraju da je država obavezna da brine o njima, jer oni nisu u stanju. Rade kod privatnih poslodavaca, nisu prijavljeni i mnogi nam lako prikažu da nemaju nikakve prihode. Pri tome, mi iz priloženog vidimo, da lepo i ugodno žive. Ali, oni ne žele da se brinu o svojima. Kažu „Neka se brine država“.
Blagica Radonjić veruje da treba podići nivo svesti kompletne lokalne zajednice i o psihijatrijskim bolesnicima, i o starima sa psihičkim smetnjama i o načinima na koji bi im se pomoglo. Predlaže da se formira neka vrsta dnevnih boravaka.
– Neki od njih imaju porodicu, decu.. Međutim deca moraju da rade, moraju egzistenciju da obezbede, tako da u toku dana mogu da budu zbrinuti, animirani, utopljeni, okupljeni na nekom mestu, a uveče porodica može da ih preuzme. Važna je i edukacija hranitelja. Toliko ljudi je bez posla, a nisu svi bolesnici agresivni. Dovoljno je da im neko da lekove kako treba, na vreme, da im da hranu, da budu čisti, da imaju s kim da razmene reč, da im bude toplo i biće im dovoljno. – preporučuje Blagica Radonjić.
Nekada je važilo mišljenje da su članovi porodice na selu čvršće povezani, da bolje brinu o starim osobama. Poslednjih decenija i to se promenilo.
– Imali smo deku iz Mačkovca ili Globodera. On se našao ovde kod nas, a ja sam zvala Centar za socijalni rad pošto mi je rečeno da nema srodnike, da živi sam, a više nije bio za naše odeljenje. Bilo je kontraindikovano da ostane duže ovde. Centar nije mogao u roku od dva dana da ga zbrine, pa sam zvala ljude iz njegovog komšiluka. On je još mogao da hoda, bio je svestan, pri pameti da kaže “Kupite mi ovo, donesite mi ono“ i rekao nam je da je u dobrim odnosima sa nekim komšijama. Pozvala sam te komšije i zamolila ih, bila je zima, da mu založe da mu bude toplo kad dođe, da dan – dva se pobrinu o njemu i da će deka da im da novac da mu nešto pribave od namirnica i da će on sanitetom da dođe. To smo i uradili. Komšije su pobrinuli dan – dva, a onda smo mi pritisnuli kolege iz Centra, rekli šta smo uradili zašto i kako. Na taj način smo rešili problem, ali na kratko. – priseća se jednog od slučajeva Blagica Radonjić.
Mnogi smatraju da su, time što su svoje stare srodnike smestili na Odeljenje psihijatrije, završili posao.
– Vrlo često porodica koristi vreme da dok su ovde da predahne, što im je i potrebno i neophodno. Mnogi dolaze tek nakon nekoliko naših upornih poziva. Uglavnom smatraju da su ih zbrinuli time što su ih doveli u bolnicu i očekuju da direktno iz bolnice budu smešteni u neku specijalizovanu ustanovu za trajno zbrinjavanje. Kad kažemo da ne možemo za dan – dva ili nedelju dana da zbrinemo osobu i da porodica mora da preuzme brigu oni odbijaju.
Blagica Radonjić kaže da su mnogo češći slučajevi zanemarivanja nego fizičko zlostavljanje starih osoba.
– Kod nas je češće nasilje u smislu zanemarivanja, ne davanju lekova, uskraćivanju hrane, ne obezbeđivanje ogreva, vređanje tipa „Smrdiš, izađi iz sobe!“. Stara osoba se plaši da se kupa, da ne ozebe. Porodica nije u stanju da je motiviše, pa je onda zapusti. Retki su oni koji su pretrpeli fizičko nasilje. Ima i onih koji pate zbog nedostatka društva, pažnje i onda dođu kod nas. Onda dođu članovi porodice koji kažu „Šta on hoće? Mi ne možemo da 24 sata sedimo sa njim i da mu pravimo društvo. Moramo da radimo, da živimo, da brinemo o deci. To jeste vid zanemarivanja. Ako smatramo da je osoba na bilo koji način zlostavljana uvek obavestimo Centar za socijalni rad čija je dalja nadležnost. – zaključuje Blagica Radonjić.
Comments are closed.