Možda niste primetili, ali stare srpske igre, za koje smo mislili da su davno izumrle, i te kako žive, samo što su sada modifikovane, izmenile su oblik i prilagodile se vremenu i situaciji.
Da krenemo od najpoznatije i najraširenije igre, koja se zove ŽMURKE. Sada je najčešće upražnjavaju političari na funkciji sa najbližim saradnicima. Kao i nekad, i sada u ovoj igri jedan učesnik je okrenut leđima ostalima i pravi se da ne vidi šta se dešava iza njega. Za to vreme, drugi igrači pokušavaju da zauzmu što bolju poziciju, ako je moguće negde u zavetrini, da bi odatle mogli, kad postane gusto, neprimećeni da ostvare svoj cilj. Zaplet nastaje kad onom koji je žmurio bude odbrojano vreme, i kad shvati da su se ovi iza njega posakrivali, te je on ostao sam na vetrometini. Ogoljeni političar u tom trenutku kreće da traži najbliže saradnike, ne bi li ih popljuvao i tako izbacio iz igre, a on kao pobednik, ostao na položaju. Sa druge strane, i najbliži saradnici, imaju sličan cilj, tj. da što više njih popljuje onog što ih traži. Ako samo jedan uspe da na dobrom mestu zapljune pretpostavljenog, on vikne: “Pu spas za sve nas !”, i tu se igra završava, a pretpostavljeni političar ispada iz igre. Njegovo mesto zauzima jedan od najbližih saradnika, i igra se nastavlja po istom scenariju.
Sledeća modernizovana igra je ARJAČKINJE BARJAČKINJE (u nekim krajevima ABREREČKE, ili prosto PROBIJANKE). Najviše se upražnjava među grupama koalicionih partnera, gde pomenute koalicije stanu jedna naspram druge i prozivaju se, ne bi li isprovocirali nekog iz protivničkog tabora da se izleti i oproba svoju snagu. To je i smisao ove igre, jer ako se samo jedan koalicioni partner zaleti u lanac druge koalicije i ne uspe da ga prekine, on će postati novim članom iste i moraće da se bori protiv bivših saboraca. No, ako je koalicioni potencijal probijača toliko veliki da samostalno pokida protivničku koaliciju, on stiče pravo da iz razbucanog lanca povede bilo koju kariku u svoju grupu, a za koju misli da će mu u sledećem krugu probijanja znatno ojačati prvobitni lanac. Igra se završava kada jedna koaliciona grupa ostane bez dovoljno članova, te se onda svi priključe onoj jačoj koaliciji.
Igra KOLARIĆU PANIĆU, koja je nekada služila za vežbanje spretnosti prstiju, sada služi da se stvari toliko zakomplikuju, da ako neko ikada i pokuša da ih razmrsi, dođe u bezizlaznu poziciju gde se ne vidi ni kraj ni početak te komplikacije. Najčešće je igraju članovi vladajuće partije, koji uvrću, prepliću, komplikuju neku stvar, a zarad svoje lične dobrobiti. To se posle određenog vremena toliko zamrsi da bude teže za odvezivanje od Gordijevog čvora. Cilj je usput izvući što više neke koristi, a da od one zapetljancije to niko ne primeti. Vremenom se nakupi toliko zapetljancija, kako od prošlih, tako i od sadašnjih vlasti, da to na kraju niko i ne pokušava više od razmrsi, već se to stavi u neku kutiju, pa u podrum, dok na to ne napada prašina i ode u zaborav. Zabrinjavajuće je to što se, bilo ko da je na vlasti, čuje jednako ona ista pesma: “Kolariću paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo …”
Poseban slučaj predstavlja igra MICE, koja se upražnjava od nedavno, a igraju je navučeni građani, koji su ne svojom voljom postali zavisnici, protiv banaka. Za ovu igru su nekada bila potrebna zrna pasulja i kukuruza, dok u modernoj verziju banke koriste novčanice, obično strane valute, dok umesto svojih figuruca građani na tablu ređaju stanove, kuće, imanja, automobile, životne ušteđevine, porodično bogatstvo … Pošto banke igraju prve, one obično naprave takvu raspodelu na tabli da već u prvom potezu imaju dobitnu kombinaciju, te tako vrlo rano stiču prednost i mogu da uzmi protivničku figuricu po izboru. Klijenti onda nemajući kud ulažu sve što imaju ne bi li izjednačili položaj na tabli, ali kad u sledećem potezu bančine “cica-mice trakalice”, izgube i novouložene vrednosti, shvate da su ostali bez šansi da se bore, te praktično do kraja igre samo prave društvo nadmenom protivniku. Ukoliko neko poželi da igru prekine ranije, banke pošalju svoje rezervne igrače i ovi od nesrećnog klijenta pre vremena pokupe figurice, te se igra tu završava.
Najčešća od svih igara je igra TRULE KOBILE i ona se bez prestanka igra izmađu vlasti i naroda. U ovoj igri narod okrene leđa vlasti, te se povije u kukovima i ka napred. Ovaj položaj ima malo nazgodno ime, pa ga ja ovde neću napisati, ali ga svi sigurno znate. Kada narod zauzme tu pozu, vlast hvata zalet i nemilice mu skače na leđa, sve žešće se džilitajući po gomili zajahanih. Kako vreme prolazi, to sve više i više ima ovih koji jašu, tako da je narodu sve teže i teže da ih nosi na grbači. U jednom trenutku, kada dara prevrši meru, iznureni narod popušta i svi se skljokaju na zemlju, a jahači popadaju po njima. Ova se igra nikada ne završava, jer narod začuđujuće lako ponovo zauzima onu istu pozu, i oni isti, ili pak sada potpuno novi jahači, uzimaju zalet te se iznova pentraju na leđa presamićenih, sve dok ovi imaju snage da trpi njihovo bahaćenje. I onda iznova u krug, i u krug …
Pored pomenutih i neke druge igrice su nanovo našle svoje mesto u životu moderne Srbije. Međutim, postoji jedna – jedina za koju niko neće ni da čuje i svi se prave ludi na njen pomen, tvrdeći da ili nikada nisu ni znali za nju, ili su, pak, sasvim zaboravili njena pravila. Lično sam zaključio da je za nas ona praktično mrtva. Ta igra, koju smo nekada morali svi da igramo, zvala se – ŠKOLICE.
Sa terena izveštava
vaš lutajući reporter
dr Svojko Nezbit
Comments are closed.