„Deca nisu naučena da je nenasilje bolji izbor!“

O problemu nasilja u školama KruševacPress je razgovarao sa Milicom Đorđević, savetnicom za stručno usavršavanje i razvojno planiranje i koordinatorkom za prevenciju nasilja za sve obrazovne ustanove na području koje pokriva Školska uprava Kruševac.

Da li je, prema vašem iskustvu, nasilje u školama u porastu i kako se škole “nose” sa tim problemom?

Milica Đorđević smatra da je javnost više zainteresovana za problem vršnjačkog nasilja FOTO: S. Milenković

Milica Đorđević smatra da je javnost više zainteresovana za problem vršnjačkog nasilja FOTO: S. Milenković

– Nasilja je i ranije bilo, ali je sada javnost više zainteresovana za ovaj problem. To ne znači da nasilje nije u porastu, ali imam utisak da su institucije zatečene kada se ono dogodi. To kažem iz prakse i mog iskustva da, kada se dogodi nasilje u samoj školi, kolege su često nespremne i ne znaju šta da rade. Obično kada se desi nasilje svi se pitaju, šta sad? Zbrinu dete, nekad obaveste roditelje, a nekad ih i ne obaveste. Čekaju da dete ode kući ili obavesti roditelje onda kada je sve završeno. To je greška, jer na taj način mi automatski gubimo roditelja kao saradnika. Treba pozvati roditelja istog momenta kada se dogodi nešto, kako učenika koji je vršio nasilje, tako i učenika koji je trpeo nasilje. Treba ih obavestiti šta se desilo, jer mi na taj način šaljemo poruku roditeljima da mi brinemo o toj deci.

Iz našeg iskustva i analiza koje radimo, primećujemo da direktori prikrivaju nasilje. Misle da je bolje da sve sami završe, nego da to izađe u javnost. Pravilnik o protokolu postupanja je jasan u tom segmentu gde kaže: kada se dogodi treći nivo nasilja, ustanova ima obavezu da u roku od 24 časa obavesti Ministarstvo prosvete odnosno nadležnu školsku upravu o tom događaju. To nije samo prijava za sakupljanje podataka.

Mi imamo pet vrsta nasilja prema klasifikaciji iz pravilnika: to su verbalno, emocionalno, psihičko, fizičko i digitalno nasilje. Svako to nasilje ima puno oblika. Svi ti oblici mogu da se jave i na prvom, drugom i na trećem nivou. Kako će škole procenjivati koji je to nivo nasilja? Zavisi, pre svega, od učestalosti, odnosno od toga da li jedno dete vrši više puta takve oblike nasilja. Onda tu ne možemo da govorimo o sukobima koji nisu vršnjačko nasilje. Imamo decu koja dugo vremena trpe da ih neko čupa za kosu, vređa, naziva pogrdnim imenima. Ako neka grupa učenika non stop govori detetu pogrdna imena ili mu ne dozvoljava da se druži sa njima, tu već možemo govoriti o nekoj vrsti nasilja, zlostavljanja.

Šta nedostaje našim obrazovnim ustanovama da bi bile efikasnije u prevenciji i zaštiti učenika od vršnjačkog nasilja?

Digitalno nasilje je u porastu jer deca nisu naučena da koriste Internet FOTO: S. Milenković

Digitalno nasilje je u porastu jer deca nisu naučena da koriste Internet FOTO: S. Milenković

– Savet za sve naše vaspitno obrazovne ustanove je da obrate pažnju na dežurstvo. Kada je nastava u toku, nema ulaska. Ko želi da uđe, mora da sačeka, da se vidi ko je taj ko ulazi, gde je pošao? Bilo je loših primera u praksi gde bivši učenik ulazi u školu, navodno da koristi toalet, a on od ulaza do toaleta već napravi nešto loše. Dogovore se preko SMS poruka ili Fejsbuka da se nađu u toaletu i obračunaju se.

Škola ima obavezu da sva deca budu bezbedna u njenom prostoru i pri tom se misli na samu školu, na školsko dvorište ili neki drugi prostor za vreme organizacije ekskurzija, nastave u prirodi ili događaja na koje se vode učenici.

Čuje se često da je vrlo problematična saradnja roditelja i škole, da su roditelji nesaradljivi da ne žele da vide problem. Šta vi o tome mislite?

– Često se škole žale da, kada organizuju neku tribinu ili predavanje za roditelje, imaju veoma mali odziv iako su roditelji prethodno iskazali potrebu i želju da tako nešto čuje. Imamo roditelje koji prosto ne znaju kako da izađu na kraj sa problemima svog deteta. Oni žele da mu pomognu, ali nekako ne uspevaju da učine prave korake u pružanju pomoći i čine mu loše, a misle da mu čine dobro. A i takvo je vreme da svi roditelji sve manje vremena provode sa decom, a sve više na poslu, nemaju vremena za svoju decu, pa deca sve više vremena provode na Fejsbuku, na Tviteru, igrajući igrice…

Previše se ubrzava ta elektronska komunikacija, roditelji često ne mogu da je prate. Ko bi još trebalo da se bavi time i da li neke institucije imaju neke programe gde govore o elektronskom nasilju i pravilnom korišćenju interneta i društvenih mreža?

Rezultati iz sprovedenog istraživanja

Rezultati iz sprovedenog istraživanja

– Mi smo pre nekoliko godina imali tu Fejsbuk stranicu “Tračara” i jedna naša srednja škola je tada uradila uspelu kontraaktivnost. Imali su generaciju učenika koji su bili vrlo kreativni i osmislili su Fejsbuk stranicu na kojoj će govoriti samo o pozitivnim stvarima. To je dalo rezultate, a mi smo tu ideju prosledili i Ministarstvu prosvete. Ta deca su kasnije pozvana na obuku o digitalnom nasilju koja je u Ministarstvu organizovana i za nastavnike i za učenike.

Ministarstvo prosvete je imalo projekat i radilo istraživanje o digitalnom nasilju. Naše dve škole su bile uključene, Ekonomska škola i OŠ “Dositej Obradović” i to istraživanje je pokazalo velike razmere digitalnog nasilja i nedovoljnu obučenost dece da pravilno koriste internet.

Na kakve ste sve situacije nasilja nailazili u praksi?

– Nikada jedna vrsta nasilja ne ide sama, to je miks nekoliko vrsta i nekoliko oblika nasilja. Uvek prethodi to neko verbalno nasilje, vređanje psovanje, pa burno reagovanje. Mislim da naša deca danas burno reaguju na takvo ponašanje.

Dešava se da je dete dugo bilo izloženo nekom obliku nasilja i da je onda došlo do prijave od strane škole Školskoj upravi kad je to nasilje eskaliralo u veći sukob. Kada mi odemo u tu školu i ispitamo šta se desilo, ispostavi se da to dete duži period trpi nasilje, a da smo to tek tog trenutka otkrili. Na žalost ima i toga.

Tabele pokazuju da nasilje raste u sva tri nivoa. Kada je reč o prvom i drugom nivou nasilja, ne možemo da kažemo da je više nasilja, već da je ono postalo vidljivije, odnosno da smo mi postali osetljiviji na te vrste nasilja. Kada je reč o trećem nivou nasilja, on zaista jeste u porastu. Tu se misli na tuče i teške oblike nasilja. Mislim da nastavnici baš ne odreaguju na svaki slučaj nasilja i da ne vode evidenciju o tome.

Iz istraživanja

Iz istraživanja

Šta utiče na opstajanje nasilja u školi?

– Neosetljivost na nasilje. Deca prihvataju nasilje kao normalan oblik rešavanja konflikta. Deca veruju da imaju pravo da upotrebe nasilje jer ne znaju drugačije misle i nisu naučena da je nenasilje bolji izbor.

Naše obrazovno vaspitne ustanove imaju obavezu da u školama gaje određene vrednosti i određena pravila. Pravila se često ne poštuju, a neke vrednosti kod učenika su drugačije od onih koje škola promoviše. Deca ih često usvajaju u sopstvenoj porodici ili kroz medije, gledajući različite emisije koje nisu prikladne za njihov uzrast.

Deci su, na žalost, i dalje idoli kao devedesetih. Zbog svega toga treba sa decom pričati o tome, deca treba da znaju šta je stvarna vrednost, ako se neko pojavljuje na televiziji zašto je vredan, razgovarati sa njima. Deca mogu da se menjaju, ali treba da im se pokaže kako i šta. – zaključuje Milica Đorđević.

Krusevac-projekat2015

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Pin on Pinterest0Print this pageEmail this to someone