Improvizacije

U jednom od tekstova koje sam objavio pre više od osam godina u okviru ove kolumne pisao sam o pešačkoj zoni u ulici Majke Jugovića (ili Miloja Zakića, kako je mnogi znaju) u Kruševcu. Tada je bio aktuelan problem nesavesnih vozača koji su smatrali da istom mogu da se provozaju svojim automobilima i parkiraju ih bez ograničenja i nekažnjeno, naravno. Tom prilikom sam predložio da se postave moderni pokretni stubovi sa senzorima za regulisanje saobraćaja, koje sam imao prilike da vidim u Lisabonu, i koji kvalitetno rešavaju slične probleme.

Bairro-Alto

Pokretni stub na ulazu u Bairro Alto

Prošlo je više od osam godina od tada i ovi uredjaji su u medjuvremenu postavljeni na dva mesta u pešačkoj zoni (na ulascima iz Kosančićeve i ulice Veselina Nikolića) ali i dalje niti rade, niti je njihova okolina zagradjena za prolaz vozila, odnosno kao da ih nema… Postavljanje ovakvih sistema podrazumeva odredjivanje posebnog režima saobraćaja, zatvaranje područja u kome se saobraćaj na ovaj način reguliše za prolaz vozila, ugradnja komunikacionih sistema u vozila koja imaju pravo prolaska pod odredjenim uslovima (vozila stanara, dostavna vozila, servisna vozila i dr.). Drugim rečima, pokretanje celog sistema koji treba da omogući da u odredjenoj zoni saobraćaj bude regulisan u skladu sa potrebama. Ništa od navedenog nije uradjeno kako treba. Neka sredstva su potrošena, a željeni efekat nije postignut.

Na žalost, ovo nije usamljen slučaj. Koliko puta je kod nas nešto uradjeno do pola i ostalo nedovršeno? Počevši od ovakvih, relativno malih stvari, pa sve do propalih mega projekata koji su ostali nedovršeni, kao neka vrsta spomenika kriznim tranzicionim vremenima i promašenim ambicijama. Kao primere bliske Kruševljanima mogu da navedem objekte na kruševačkoj Kosturnici, četiri zgrade ispod „DIS“-a (doduše dve su skoro završene), one neizgrađene iza Lamele, nedovršeni hotel u pešačkoj zoni u Vrnjačkoj Banji, a sličnih primera ima u skoro svakom većem gradu u Srbiji.

Kosturnica

Nezavršena zgrada na Trgu Kosturnice

Moram da pomenem muke koje ljudi imaju sa nelegalnim objektima koji zaglave na pola puta, ostanu nedovršeni često više decenija i svima stvaraju probleme. Uopšte mi nije žao urbanih siledžija koji zarad svog profita forsiraju izgradnju objekata bez potrebnih dozvola, nadajući se da će preko g6-h8 kombinacija da ih nekako legalizuju. Žao mi je svih nas koji moramo da sve to da gledamo i trpimo, kao npr. kod nesrećnog objekta na uglu Vidovdanske i ulice Svetog Save – djubre razbacano po ulici bez kontejnera, nagomilane automobile bez mesta za parkiranje, žice i raznorazni krš na sve strane, ambijent dostojan nekog filma strave i užasa.

Ovde bih pomenuo i trenutno aktuelne akcije zamene raznih dokumenata (staro za novo, papir za plastiku), donošenja nekih propisa koji nisu primenljivi…pomeranja rokova, razna odlaganja, izmene propisa, ukidanje propisa, lex specialis…ne odradimo posao kako treba, upletemo se tako da ne znamo šta dalje da radimo, potom počnemo da improvizujemo čime često napravimo nepravde, nejednakosti a neretko i nezakonitosti. Već smo navikli da nam se redovno javljaju slični problemi. Šta je uzrok te naše nesistematičnosti i nedovršenosti? Da li je u pitanju nemar, neznanje, ili nam neko namerno pravi zvrčke da ne bi imali vremena da gledamo u svoje novčanike i razmišljamo o tome kako živimo? Pitanja je mnogo, a nameće mi se samo jedan jednostavan odgovor – kada nešto radiš, uradi to kako treba.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Pin on Pinterest0Print this pageEmail this to someone