O TOME SE ĆUTI: „Muž mi je nožem bušio butine i stavljao so!“

Živela sam u siromašnoj i velikoj porodici, sa majkom, braćom i sestrama. Ja sam bila sedmo dete po redu.

Najstariji brat i sestra su bili rođeni po majci i ocu, a ostali smo bili polubraća/sestre, samo po majci. Muž moje majke umro je mlad, majka se više nije udavala, ali je decu rađala, nas devetoro: petoro braće i četiri sestre. Bilo je teško, ali mislim da smo kao deca bili srećni, iako su moja braća bila po domovima. Kako je koji stigao do sedme, osme godine, tako bi ih majka dala u dom, zato što su krali i nisu je slušali. Tako je majka pričala, šta je tačno bilo ne znam, ali bi oni povremeno dolazili kući.

Nijedno od dece nije išlo u školu i to je bilo normalno, ni mi to nismo želeli. Pošto sam bila jedna od najmlađih, braća koja su povremeno dolazila kući iz doma, učila su me da čitam i pišem. To sam volela, jer sam tako naučila da čitam filmove i serije.

Takođe sam volela da gledam svadbe u selu, svaki put bih se radovala kada bi se neka od mojih sestara udavala. Bila sam srećna iz više razloga. Sve su tada imale mnogo zlata, raskošnu odeću, a i mi bismo posle svadbe mesecima imali pare za hranu. Bila sam i tužna zato što više nisu sa nama, ali opet bih se igrala i zaboravljala na to.

Sestre koje se udaju nikada više nismo viđali jer su sve bile udate u inostranstvu. Kada bih pitala majku zašto ne možemo da ih viđamo, ona bi odgovorila da su daleko i da imaju svoju kuću, a „žensko je zato rođeno, majčino je dok se ne uda, a posle pripada mužu i njegovoj porodici“.

Kako je vreme prolazilo, bilo je svega, i bola i tuge, a i sreće, ako tako može da se kaže. Došlo je vreme da se i ja udam, plašila sam se, ali sam bila i srećna. Imala sam četrnaest godina, a moj muž petnaest. Odmah posle svadbe otišli smo za Italiju a tamo me je čekao pravi pakao. Danima su me tukli da naučim da kradem, muž, svekar i svekrva. Muž mi je butine bušio nožem i stavljao so. Toliko sam dobijala batine da više nisam ni bol osećala.

I naravno počela sam da „radim“, tako oni to nazivaju. A to što su me tukli kažu da tako mora, tako se snaja uči da bude sposobna i vredna da izdražava porodicu, a žena treba da se bije svaki dan, nekoliko puta dnevno, mesecima, pa i godinama, sve dok joj suze ne nestanu iz oka. I zaista je tako bilo, prosto, žena postaje kamen – ne oseća nikakvu bol, i nema milosti ni prema čemu.

Tako sam i ja živela, kao besna zver, krala, prosila, rađala decu. Dobila sam jednog sina, a zatim još pet devojčica. Sin je živeo kao princ, a starija kćerka je bila mučenica. Sinu je sve bilo dozovljeno, a devojkama sve uskraćeno. I tako sam ja shvatila zašto je majka davala braću u dom, jer nije imala šta da im pruži, a želela je da ih poštedi, da žive bolje od nas. Ubrzo mi se sin oženio, a kćerku su mi udali. Nisam mogla i nisam smela ništa da preduzmem.

Uskoro je moj muž otišao u zatvor. Dobio je devet godina, e to je bilo mojih pet minuta. Pokupila sam devojčice, njih četiri i pobegla za Srbiju i pošto sam znala da nemam gde da odem sa decom, najstarija devojčica je imala osam, a najmlađa dve, otišla sam u Centar za socijalni rad i dala moje devojčice u hraniteljske porodice. To je za njih i njihovu budućnost bilo najbolje što sam mogla da uradim, kako bi mogle da žive normalno, da se školuju i da same odaberu svoje životne partnere i da svoj život uzmu u svoje ruke.

Ja sam otišla kod najmađe sestre koju su udali u Srbiji. Bila sam kratko kod nje i upoznala druga mog zeta, koji je dvadeset jednu godinu stariji od mene, udovac. Ima tri ćerke koje su udate i imaju svoje kuće i porodice, lepo žive. On ima svoju kuću i dobar je čovek. Udala sam se za njega i dobila još jednu devojčicu. Imamo lepu kuću, živim baš lepo, često obilazim moje devojčice. Moj muž kaže da ih uzmemo, ali ja to ne želim, one su tamo srećne, lepo im je, lepo su vaspitane. Ja nemam uslove i mogućnosti za njih. Svake godine idu na more, obilazim ih i znam da su srećne. I ja sam srećna, sad imam trideset šest godina, a moj novi muž ima pedeset sedam. Napokon živim nekim normalnim i mirnim životom.

Istinite priče iz zbirke „O tome se ćuti“ KruševacPress objavljuje u saradnji sa Udruženjem žena „Romani cikna“ koje je izdalo zbirku.

Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Pin on Pinterest0Print this pageEmail this to someone